Nemačka zastava ima tri boje: crnu, crvenu i zlatnu (Schwarz, Rot, Gold).
U ovom tekstu saznaćete šta one predstavljaju i zašto su kroz istoriju predstavljale povod za svađu.
O značenju kombinacije boja na Nemačkoj zastavi kruže mitovi i legende. Jedno je međutim sigurno, a to je kada se one prvi put javljaju: u patriotskim pokretima za vreme ratova protiv Napoleona.
Ratovi protiv Napoleona
Dobrovoljci koji su se borili od 1813. godine protiv Napoleona nosili su crne uniforme sa crvenim manžetnama i dugmetima zlatne boje. To je imalo i praktičnu funkciju, jer su dobrovoljci donosili sopstvenu odeću i bojili je u crno.
Borci su protiv Napoleona imali viši cilj. Nisu želeli samo da se reše Napoleona, već su sanjali o jedinstvenoj nemačkoj nacionalnoj državi. U to vreme Nemačka je bila šareni tepih različitih zemalja.
Bečki kongres
Iako je Napoleon pobeđen ideja o nacionalnoj državi ostala je samo pust san. Bečki kongres se postarao za uspostavljanje reda u Evropi. Nemačka ostaje slagalica iz puno delova.
Građani se sa tim nisu tako lako mirili. Bore se dalje za nacionalno jedinstvo i slobodu, posebno se angažuju studenti.
Preko 200 000 ljudi okupilo se 1832. godine u regionu Rheinpfalz kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo. Johann Philipp Abresch postavlja zastavu na zamak Hambacher Schloss. Ona je crna-crvena-zlatna. Ubrzo ovaj događaj, poznatiji kao Hambacher Fest, predstavlja demokratski pokret za jedinstvo i slobodu.
Martovska revolucija
Narodi 39 nezavisnih država koje su nasledile nemačku teritoriju bivšeg Svetog rimskog carstva tražili su poboljšanje radnih i životnih uslova i dalje sanjali o zajedničkoj državi.
Nacionalni skup u Frankfurtu donosi prvi ustav i čini crnu, crvenu i zlatnu nacionalnim bojama nove države. Međutim revolucija je posle kratkog vremena propala.
„Barut je crn, krv je crvena i zlatna je boja vatre“ pisao je Ferdinand Freilighrath u pesmi „Schwarz-Rot-Gold“ posle Martovske revolucije 1848. god. Pesnik i ostali pripadnici revolucionarskog pokreta želeli su da ove boje postanu simboli Republike.
Da li stvarno crvna, crvena i zlatna simbolizuju barut, krv i plamen istoričari ne mogu sa sigurnošću da kažu.
Nemačko Carstvo
Posle nekoliko ratova 1871. godine formira se Nemačko carsto. Nova država je monarhija i uz nju ne idu boje slobode. Umesto toga crna, bela i crvena simbolizuju carstvo. Boje su kombinacija boje Pruske (crna i bela) i boje saveza trgovačkih cehova – Hanze (bela i crvena). Carstvo je pod ovom zastavom osnažilo i ušlo 1914. u Prvi svetski rat.
Nemačka zastava u vreme između dva rata
Godine 1918. rat je izgubljen. Nemačka se nalazi pred novim početkom i to bi trebalo da predstavljaju boje nove demokratije crna, crvena i zlatna. Međutim javljaju se problemi. Opozicija je jaka. Iako je 3. jula 1919. godine Nemačka zastava izglasana većinom, spor oko boja zastave ne jenjava. Konzervativne i reakcionarske grupe nazivaju novu zastavu crna, crvena, senf.
Pre svega nacionalsocijalisti se agresivno bore protiv boja slobode. Kancelar Hans Luther 1926. predlaže konzervativnom predsedniku Paulu von Hindenburg-u da se u ambasadama u inostranstvu postave pored zastave i zastavu monarhije (crna, bela, crvena).
Republikanci su besni i iskazuju nezadovoljstvo na svakom koraku. Kancelar Luther mora sa svojim ministrima da se povuče. Ipak, obe zastave ostaju na snazi.
Svađa oko zastave u Vajmarskoj republici je indikator za to kako ide demokratiji u zemlji. Što su popularniji nacionalsocijalisti to je nepopularnija crna,crvena, zlatna.
Jačanje nacionalsozijalizma
Kada je Adolf Hitler došao na vlast nacisti su zabranili zastavu republikanaca i odabrali zastavu monarhije . Od 1935. uveli su zastavu sa kukastim krstom kao jedinu zvaničnu. Za naciste je kult zastave do 1945. centralni element njihove propagande.
Nemačka zastava posle Drugog svetskog rata
Posle Drugog svetskog rata brzo je odlučeno da novonastale Nemačke države, BRD i DDR, ponovo nastupaju pod zastavom crna,crvena, zlatna.
Posle pada Berlinskog zida boje predstavljaju ujedinjenu Nemačku i slobodu.
Tekst inspirisan člankom Die Farben der Freiheit (Barbara Kerbel)
