Tema ovog posta je vodič kroz nastavu nemačkog jezika odnosno pregled metoda i pristupa u nastavi nemačkog jezika.
U nastavku upoznaćete najbitnije ideje iz kojih su proizašli različiti pogledi na to kako jezik treba da se usvaja. Ovakav uvid pomoći će Vam u izboru kursa i u prepoznavanju predavačkog stila Vašeg profesora (vidi još Kako najbolje učiti nemački jezik – 7 saveta profesora nemačkog)
Gramatiko-prevodni pristup
Ne postoje pouzdani izvori o tome kako su ljudi međusobno komunicirali u davnoj prošlosti, međutim sigurno je da su postojali odvojeni jezički sistemi i da je interkulturalna razmena morala da postoji.
Počeci organizovane nastave stranog jezika koncipirana je po uzoru na klasične jezike. Latinski je služio kao ključ po kojem su se radili i strani, živi jezici. Glavni cilj je ovladavanje gramatikom a glavna metoda kako da se dođe do cilja je prevod.
Čas sa elementima ove metode mogao bi da izgleda na sledeći način:
Na početku nalazi se tekst koji je daleko iznad trenutnog nivoa polaznika sa dosta objašnjenja. Opširna gramatička objašnjenja treba da pomognu u razumevanju teksta. Zatim slede vežbanja koja se sastoje iz gramatičkih drilova u vidu izolovanih rečenica i bez konteksta. Prevodi treba da učvrste gramatička pravila.
Karakteristično je da se često kreće i od gramatičkih pravila pa tek onda na tekst. Dominantni jezik nastave je srpski. Reči i pravila se uče mehanički, bez osmišljavanja i povezivanja.
Ukratko ovakav način rada svodi se na „znam gramatiku – znam jezik.“
Bihevioristički pristup
Više od pedeset godina gramatika i prevod bili su jedino merilo znanja u nastavi stranog jezika sve dok se nije pojavila audiolingvalna metoda koja predstavlja jedan vid biheviorističkog pristupa. Inače, biheviorističke teorije stavljaju u prvi plan ponašanje pojedinca (eng. behavior) koje zavisi od situacije.
U centru audiolingvalne metode nalazi se imitiranje. Argument za to su deca koja imitirajući usvajaju svoj prvi jezik. Iz tog posmatranja nastala je metoda koja se sastoji od auditivnog ili vizuelnog stimulansa i odgovarajuće reakcije. Uči se ponašanje u datoj situaciji na osnovu imitacije i mehaničkog ponavljanja.
Kako bi se omogućili autentični materijali, sastavni deo su elektronski mediji. U početku su to bile kasete i diskovi koji su paradoksalno ne-autentični i snimljeni u studiju. Često su se takvi kursevi reklamirali kao nemački za 30 dana i sl.
Nastava bi izgledala tako što predavač obezbedi adekvatnu jezičku količinu izvornog kvaliteta i omogući optimalni trening u zadatim situacijama. Nastavu određuje predavač uz pomoć unapred pripremljenih materijala koristeći medije kao što su diskovi i internet.
Kognitivistički pristup
U kognitivističkim teorijama učenja ponašanje u određenim situacijama je i dalje bitno. Međutim u prvi plan dolaze procesi u mozgu i pamćenje. Od polaznika kursa očekuje se povišena svest i samostalnost (autonomija) u učenju.
Učenje stranog jezika predstavlja kompleksan proces obrade informacija. On se sastoji od percepcije, identifikacije, sortiranja, klasifikacije, razumevanja, zadržavanja i automatizacije.
Učenje se prema tome sastoji od ciljanog sećanja i primene naučenog.
Razlika u odnosu na bihevioristički pristup sastoji se u tome što se uvid i prenošenje znanja postavlja kao cilj i stoji iznad mehaničkih refleksa.
Učenici treba sami da razvijaju strategije u učenju i da samostalno i aktivno dalje rade na sebi. U nastavi se i dalje koriste mediji, ali ovde samo kao pomoćna sredstva koja prenose sadržaje.
Kognitivistički pristup je pomogao da se uvidi da motivacioni karakter medija nije jak i da su oni bez dobrog sadržaja malo korisni.
Konstruktivistički pristup
Konstruktivistička stanovišta o usvajanju jezika baziraju se u dobroj meri na filozofskim, biološkim i neurofiziološkim teorijama radikalnog konstruktivizma. Polazi se od toga da se informacije ne usvajaju, obrađuju i čuvaju tek tako, već da one nastaju uslovljene stalnim promenama i prethodnim znanjem. Tako stalno nastaju novi konstrukti a već postojeći se menjaju i ponovo sortiraju.
Ljudski mozak korespondira sa spoljašnjim svetom tako što pretvara doživljaje u jezik. Za optimalnu nastavu nemačkog jezika to konkretno znači da se odvija na nemačkom jeziku, dakle potrebna je totalna imerzija.
U nastavi takvi idealni uslovi van Nemačke, gde se simulira kompleksna interakcija maternjih govornika u okruženju u kom se uči, ostaje lepa želja. Na primerima bilingvalnih odeljenja u gimnazijama vidimo da je ideja dobra, ali sprovođenje u homogenim sredinama van maternjeg govornog područja užasno složeno i zahteva puno znanja i posvećenosti.
U nastavi nemačkog jezika po ovom modelu predavači se trude da što više pričaju na nemačkom. Insistiralo bi se na autentičnim situacijama prikazanim preko interneta i simulacijama.
Na taj način učenje treba da bude kontekstualizovano. Takođe bi se pružili različiti pristupi i perspektive za obradu informacija. Ovaj način je opšriniji, slojevitiji i zahtevniji od unapred striktno isplaniranog časa.
Komunikativna didaktika
U periodu oko 2000. godine najbitniji pristup bila je komunikativna didaktika. Demokratizaciju društvenih struktura morali su izneti građani, tako što su odlučivali o političkim i ekonomskim temama.
To se na jezik reflektovalo tako što predavač nije u prvom planu, već dobija ulogu trenera koji utiče iz drugog plana. Odgovornost moraju da preuzmu polaznici i da samostalno i svojim razumom odlučuju o svom procesu učenja.
Udžbenici takođe gube elitistični karatker, jer informacije postaju dostupne svima.
U komunikativnom pistupu cilj više nije samo poznavanje gramatike, već dostizanje jezičke kompetencije maternjeg govornika.
U prvoj razvojnoj fazi komunikativna didaktika se borila protiv već postojećih principa. Kasnije je i sama počela da koristi elemente starijih metoda u kombinaciji sa svojom teorijskom osnovom koja je postepeno nastajala. Tako je nastalo niz metoda koje su u osnovi imali jednu istu karakteristiku, a to je konstruktivna uloga sagovornika i nastajanje konverzacije. U dobroj meri komunikativna didaktika i dalje predstavlja konstruktivistički pristup.
Alternativne metode
Na osnovu iskustva, posmatranja i pretpostavki nastaju novi koncepti. Oni su posebno atraktivni ako daju bolje rezultate od ustaljenih modela. Nazivaju se alternativnim jer akcentuju drugačije od već oprobanih metoda. Zajedničko im je da se određeni psihički ili pedagoški aspekti izoluju.
Sugestopedija na primer zagovara prednosti psihičkog opuštanja. Takav je recimo Michel Thomas Method.
Total Physical Response je alternativni metod koji uglavnom ima primenu u Americi. Kao što ime kaže, polaznici treba da reaguju na pokret jezičkom realizacijom.
Natural Approach na primer polazi od toga da se bez ispravki uz pravilno vođenje može savladati jezik.
Broj alternativnih metoda stalno raste. Osim sugestopedije, TPR-a i prirodnog pristupa mogu se spomenuti i Delayed Oral Response, Draw the Picture, Optimal Habit Reinforcement, Doglot-Weave, Input Method, Silent Way Methode, Outreach Learning, Sheltered Initation Language Learning.
Uprkos dragocenim idejama i elementima koje su bez sumnje jako korisne, gotovo da nijedna od gore pomenutih metoda nije u stanju da stvori dovoljno opširnu bazu iz koje bi nastala sistematična didaktika.
Teorijski okviri i modeli u praksi se retko odvijaju u izvornom obliku. Osim toga u zavisnoti od uslova mogu dati kako dobre, tako i loše rezultate.
Zaključak
Teorijski okviri razlikuju se u pristupu, međutim neretko se dopunjuju i preklapaju. U koktelu metoda koje nastaju poslednjih godina sve one dolaze ponovo do izražaja, samo u različitoj meri i funkciji.
Probajte da se prisetite kako se učio strani jezik ranije a kako sada na osnovu Vašeg ličnog iskustva? Da li se nešto promenilo i ako da u kojoj meri?
Kakvi su bili zadaci, o kojim temama se razgovaralo i koji mediji su se koristili ranije dok ste pohađali osnovnu i srednju školu?
A kako je to sada?
To će Vam pomoći da uočite razlike i prepoznate stil predavanja vaših predavača.
Nadamo se da Vam je ovaj vodič kroz nastavu nemačkog jezika bio koristan.
Pišite nam u komentarima.
