Storytelling u učenju stranog jezika je revolucionaran.
Ideju da napišemo ovaj post dobili smo kada smo naleteli na članak “Natural speech reveals the semantic maps that tile human cerebral cortex“. Radi se o studiji novijeg datuma objavljenoj u magazinu Nature. Istraživanje je umnogome zanimljivo i daje objašnjenje zašto je učenje kroz Storytelling tako efektno.
Zato želimo u ovom postu da Vam približimo do kojih saznanja su došli naučnici i šta znači Storytelling u učenju stranog jezika.
Studija Brain Dictionary
Timu naučnika sa univerziteta u Berkliju predvođeni prof. Jack Gallant-om pošlo je za rukom da otkriju gde se u našoj glavi procesuiraju jezičke informacije. Pri tome koristili su metodu obrade ogromnih podataka i analizirali pod skenerom ispitanike kojima je čitana priča. Tako su napravili 3D semantičku mapu mozga.
Mapa je izuzetno bitna, jer su uspeli da vizuelno prikažu koji deo mozga je odgovoran za određene reči. Čak su uspeli da prikažu gde se nalaze pojedine kategorije reči.
Ne propustite ovaj fascinantni video koji ilustruje rezultate njihovog rada.
Rezultati studije – bitna saznanja
Ovom studijom opovrgnuto je mišljenje koje je dugo bilo zastupljeno, a to je da su samo određeni centri u mozgu zaduženi za obradu jezika.
Na osnovu rezultata i video snimaka jasno se vidi da je ceo mozak aktivan. To su otkrili merenjem cirkulacije krvi u celom mozgu u toku jedne sekunde. Uočene su moždane aktivnosti i uzajamne veze dok su ispitanici slušali priču.
Napravljeno je od 200 do 400 modula po celom mozgu koji se aktiviraju kada nastupa misao. Od toga je 100 do 150 povezano sa obradom jezika.
Takođe su koristili podatke dobijene na osnovu filmova bez tona kako bi napravili matematičke modele koji pomažu u predviđanju kako mozak izvodi značenje.
Posebno je zanimljivo da je kod svakog ispitanika otkrivena ražličita semantička mapa mozga. Što ukazuje na to da je usvajanje reči jedinstven proces i da zavisi od toga šta smo kao pojedinci videli, čuli, probali i doživeli.
Naučnici vredno rade na usavšavanju metoda i streme ka novim saznanjima.
Rezultati se mogu primeniti na nove terapije koje bi pomogle da se povrati sposobnost govora kod ljudi posle moždanog udara. Osim toga saznanja se mogu iskoristiti i za pravljenje bržih kompjutera, pa čak i za interfejs koji bi omogućavao komunikaciju bez govora.
Studija je za nas pre svega bila zanimljiva, jer daju objašnjenje kako i gde priče utiču na mozak.
Šta kaze psihologija?
Da se vratimo još jednom na pitanje zašto slušamo rado priče, zašto ih rado pričamo i zašto su nam potrebne. Odgovor na ova pitanje daje nam psihologija.
Psiholozi govore o dve vrste pamćenja koje nam stoje na raspolaganju – o analitičkom pamćenju koje je zaduženo za planiranje i argumentaciju sa jedne strane, i biografskom pamćenju koje se još često naziva i narativno pamćenje. Narativno pamćenje prevodi naše doživljaje u priču i emocionalno ih uređuje. Ono nam pomaže da situacije doživljavamo kao opasne, dosadne, stresne, prijatne ili iritirajuće.
Pripovedačke strukture određuju na kraju našu stvarnost. Posebno je zanimljivo da su te pripovedačke strukture odnosno šabloni neverovatno univerzalni i ne zavise od naših individualnih karakteristika, epohe i geografskog porekla.
Radikalno rečeno, mi pričamo sami sebi i u interakciji sa drugima neprestano naš život. Ako na primer sretnemo neku nepoznatu osobu ili se nađemo u nepoznatoj situaciji, naš mozak traži u biografskom pamćenju pripovedačku strukturu koja je sadržana u prethodnim iskustvima i počinje da je odmotava i prilagođava novim situacijama.
Svaki put kada slušamo priču u našem mozgu ostaju tragovi. Tragovi u našem emocionalnom pamćenju. Kada saosećamo i navijamo, emocije ne prolaze pored nas bez traga. Naš vokabular i jezičke strukture stalno se nadovezuju i unapređuju. Ispričane radnje koje emocionalno proživljavamo imaju jasne efekte na neuronske mreže našeg mozga.
Storytelling i neverovatna moć identifikacije
Svima je poznato. Naježimo se, pojačano nam lupa srce, suze nam idu na oči i smejemo se na glas. Zanimljivom radnjom zaboravljamo da učimo jezik i stvaramo pripovedačke strukture koje se stalno nadograđuju, revidiraju i obnavljaju. Princip uzroka i posledice se uspostavlja kako bi se otkrio smisao. Na taj način aktivira se osećaj za prirodnu gramatiku koji ima utemeljenje u emociji i iskustvu.
Šta to znači za učenje stranih jezika?
Dekodiranje glasova u mentalne slike i značenje odigrava se u obe moždane hemisfere. Učenje reči bez konteksta ne vodi ničemu. To lingvisti na osnovu prakse dosta dobro znaju. Proživljeni input ostavlja dubok trag i predstavlja mrežu, nalik na ribarevu, na koju se kaleme nove reči, fraze i strukture.
Problem sa udžbenicima namenjenim za učenje stranih jezika je taj što su oni uglavnom dosadni.
Da bi učenje stranog jezika bilo efektno i brzo potrebno je dovesti reči, kao i gramatiku, u određeni kontekst i učiniti protagoniste te priče toliko šašavim da nas oni nasmeju, rastuže i začude.
Idealna podloga za to je metod pričanja priča ili Storytelling.
Zato u školi nemačkog jezika Mein und Dein koristimo Storytelling u učenju nemačkog jezika od najranijih nivoa kao odličnu dopunu u nastavi.
Zaključak
Na kraju možemo reći da smo srećni što novije studije potpuno potkrepljuju način našeg rada u školi Mein und Dein.
Trudimo se da Storytelling u učenju jezika prilagodimo jednom prirodnom načinu koji naš mozak podstiče i stimuliše.
