Serija intervijua na temu „Moja Nemačka“ sa istaknutim pojedincima i ljudima koji ne poznaju granice se nastavlja. Sa Sandrom Miljković razgovarao sam o nemačkom jeziku i porodičnom životu, između ostalog i o aprobaciji i radu na klinici. Sandra je lekar i živi u Hessisch Oldendorf-u.
Šta čini nemački jezik važnim za tebe?
Moć izražavanja i pripadnost. Pre svega mi je odlično poznavanje nemačkog jezika bitno na poslu jer radim sa ljudima (uglavnom nemačkim stanovništvom) sa kojima razmenjujem gomilu informacija i gde nesporazumi mogu da imaju i teške posledice. Sa druge strane, iako ima dosta stranaca, svi govore nemački. Engleski je u malom mestu gde zivim slabo prisutan ili se govori nerado i sa nesigurnosću. U društvu ,,lokalaca‘‘ je takođe prijatnije kada se zna jezik na višem nivou kako bi se razumele šale kao i sleng. U suprotnom se čovek oseća nekako izostavljeno. Moram da priznam da se još uvek nerviram kada ne znam neku reč – od banalnih stvari kao npr. kućni alat, do reči iz drugih stručnih oblasti (matematika, biologija itd.), a i često pogledam u rečniku kog roda je neka reč. Tešim se time da ću učiti zajedno sa ćerkom kada pođe u školu 🙂
Uspela si da uskladiš poslovni i porodični život. Živiš u bikulturalnoj porodici i nedavno si postala mama. Kako se snalaziš?
Trenutno sam godinu dana na porodiljskom tako da još ne znam kako će sve izgledati kada počnem ponovo da radim sledeće godine. Problem su mesta u vrtiću i period raspusta kada su vrtići i škole nedeljama zatvoreni.
Ovde se sve planira minimum godinu dana unapred (na šta se ja još nisam u potpunosti navikla) pa se tako u nekim gradovima prijava za vrtić odvija dok beba još nije ni rodjena (!). Isto važi i za godišnji odmor pa i tu mora nekako da se postigne kompromis sa kolegama na poslu koji takođe imaju malu decu jer ne mogu svi da budu u isto vreme na odmoru.
Naravno, sve bi bilo lakše kada bi familija bila blizu, tj. prvenstveno bake i deke, ali pošto su obe naše familije daleko ili veoma daleko i u random odnosu, snalazimo se kako znamo i umemo.
Komunikacija izmedju obeju familija je takođe otežana zbog jezičke barijere. Ja se trudim da sa ćerkicom što vise pričam na srpskom iako je još beba.
Da li sanjaš na Nemačkom?
Da. Čak uhvatim sebe i da razmišljam na nemačkom. Mada se desi i da Nemcu odgovorim na srpskom i obrnuto.
Otišla si sa položenim B2, kako je izgledalo prvih nedelja, da li je B2 bio dovoljan?
Imala sam položen B2 i krenula sam na C1. Po mom mišljenju B2 definitivno nije dovoljan- bar ne za lekare, što su i Nemci shvatili i pooštrili kriterijume, tako da se sad sve više traži pološen C1 i obavezno je polagati ispit ,,komunikacija sa pacijentom‘‘ (Fachsprachprüfung für ausländische Ärzte) da bi se dobila radna dozvola (Berufserlaubnis).
Prvih nedelja je bilo toliko novih utisaka i čovek se toliko napregne da sve isprati i ne pravi greške u govoru da na kraju dana ima osećaj da će glava da mu eksplodira.
Ali i to prođe. Meni je na početku posebno teško palo telefoniranje, a kasnije i pisanje otpusnih lista i pisama.
U Nemačkoj si od 2014. godine. Kako je prošla priprema dokumentacije, adaptacija na klinici, aprobacija?
Krajem 2013. sam imala razgovor za posao, a početkom 2014. sam otišla na jednoipomesečnu hospitaciju (neka vrsta prakse) nakon koje sam dobila posao. Radim zvanično od sredine 2014. Priprema dokumentacije je mučan posao, kao i, po meni, sve što ima veze sa birokratijom. Tu je potrebno dosta vremena, novca, a i živaca.
Poseban izazov predstavlja i prijavno pismo za poslodavca.
Kada to sve prođe, sledi sređivanje dokumentacije oko boravišne i radne dozvole itd.. Nakon hospitacije, na kojoj sam dosta toga naučila i upoznala način rada i kolege, lako sam se uklopila u rad i obaveze na klinici. Aprobaciju sam zatražila nakon godinu i po rada. Imala sam mogućnost da polažem nostrifikacioni ispit ili da dam dokumenta na upoređivanje i eventuelno izjednačavanje diplome (pročitajte još i tekst o tome kako se možete informisati o procesu nostrifikacije, nemački Anerkennung ). Pošto sam pre toga sama uporedila plan i program nastave Medicinskog fakulteta Univerziteta u Hajdelbergu sa našim u Nišu i uvidela da su maltene isti, rešila sam da pokušam preko dokumentacije (Gutachten). Od šefa klinike sam dobila potvrde o radu na klinici i reference, a prikupila sam i dodatne potvrde i dokumenta sa matičnog fakulteta. Nakon višemesečnog ,,dopisivanja‘‘ sa Lekarskom komorom (Ärztekammer) sačekalo me je jedan dan pismo da mi je diploma jednaka sa nemačkom, tj. da sam dobila aprobaciju. Nažalost, sada je i to promenjeno i mislim da mora svakako da se polaže ispit.
Šta je još drugačije, šta se sve promenilo od 2014. godine?
Dosta toga, u smislu da je postalo teže doći do posla, tj. put do njega je duži i komplikovaniji.
Sa jedne strane postoji manjak medicinskog osoblja, a sa druge strane su kriterijumi sve oštriji.
Stalno se menjaju zakoni i uslovi pa je tako od aprila 2015. godine, ako se ne varam (ili 2016.), kao gore pomenuto, obavezan ispit ,,komunikacija sa pacijentom‘‘, i u sve više klinika je potreban nivo C1. Mislim da je sada i obavezno polaganje nostrifikacionog ispita, a čak planiraju da uvedu i polaganje njihovog Staatsexamen-a, odnosno Državnog ispita. Ja se iskreno nadam da to neće biti usvojeno jer je i sve ovo do sad dosta stresno, a i nakon posla se i nema baš mnogo slobodnog vremena (važi i za vikende i praznike).
Za mene lično je drugačije to da sam stekla automatizam u jeziku tako da više nemam problema sa razumevanjem, slušanjem, govorom, literaturom, a čak se dobro snalazim i sa većinom dijalekata.
Takođe brže zapamtim tekst neke pesme na nemačkom nego na engleskom. Zato mi brojevi i dalje predstavljaju problem 🙂
Da li možeš nam opišeš kako izgleda tvoj tipični radni dan na klinici?
Uh, na ovo je teško odgovoriti. Sve zavisi od toga kakva klinika je u pitanju, kakvo je i koliko veliko odeljenje, a dosta i od toga koliko je kolega bolesno, na odmoru ili na eksternoj edukaciji 🙂 Ne postoji tipičan radni dan, svaki je drugačiji. Ukratko, sve se svodi na stvari koje moraju da se odrade po planu (vizite, planirani prijemi i otpusti, zakazani razgovori, pregledi…) i na neplanirani haos između toga 😉
Idealan dan po planu u mojoj klinici, na mom odeljenju (periferno + privatno) bi izgledao ovako:
08:00 Dolazak, uzimanje krvi za analize
08:30 Vizita sa sefom (Chefarztvisite)
Kratka primopredaja sa sestrama o tome sta se dešavalo tokom noći i šta treba da se uradi, koji su aktuelni problemi na odeljenju
09:00 Vizita sa nacelnikom odeljenja 2x nedeljno (Oberarztvisite)
10:00-11:45 Obrada stvari iz vizite (propisivanje lekova, popunjavanje obrazaca za preglede itd.). Prijemi/Otpusti
11:45-12:30 Sastanak sa načelnikom, terapeutima i socijalnim radnikom i razgovor o ciljevima terapije , kao i o tome sta su pacijenti do sada postigli, planiranje – Reha-Visite
12:30-13:00 Pauza za ručak
13:00-14:00 Prijemi
14:00-16:30 Razgovori sa familijom pacijenata, ostalo
16:30 Završetak radnog vremena (Feierabend)
- Mislim da je svima već jasno da idealno ne postoji 🙂
Koji savet imaš za koleginice i kolege koji bi želeli da se bave istom profesijom u Nemačkoj?
Pokušajte da se još pre dolaska što bolje pripremite.
Gledajte filmove, slušajte muziku, čitajte clanke, i iskoristite obavezno hospitaciju ako vam se pruži prilika jer je i to način da se dođe do posla a i odlična priprema za ispit i rad.
Poželjno je da klinika tokom hospitacije obezbedi smeštaj i hranu, a neke pružaju čak i džeparac od par stotina evra mesečno. Ako već počinjete u malom mestu, gledajte da bar ima železničku stanicu jer ste inače bez auta odsečeni od sveta.
Koje su prednosti života u manjem mestu?
Troškovi života su niži (cene stanova, a i uštedi se na gorivu ako živite i radite u istom mestu). Nema gužve u saobraćaju (Stau-to je reč koju ćete vrlo često čuti). Ne morate satima da tražite parking-mesto. Mirno je (nekad čak i previše). Možete da uživate u (skoro) netaknutoj prirodi, čistom vazduhu, zvezdanom nebu i svicima (njih sam ovde videla prvi put još od detinjstva i to u velikom broju).
Za sam kraj, koju frazu najčešće koristiš kada govoriš nemački?
,,Ich lach mich tot‘‘, ,,Mir ist es Wurst‘‘, ,,Es ist zum Kotzen‘‘.
Inače dosta koristim poštapalice.
Sandra, hvala ti na divnom razgovoru posle toliko vremena i vremenu koje si uspela da izdvojiš za interviju. Želim ti puno sreće i uspeha u porodičnom životu i daljem radu.
