Počinje serija intervijua sa uspešnim pojedinicima, liderima na svojim pozicijama i ljudima sa jasnom vizijom i željom koji ujedno na najbolji način predstavljaju svoju zemlju i svoj grad. Prvi gost je Miloš Đelić, softverski inženjer koji živi i radi u Hamburgu poslednjih šest godina. Sa Milošem sam imao prilike premijerno da razgovaram na temu Nemačka iz mog ugla. U budućnosti ću postavljati desetak pitanja, a od ovog trenutka u intervjuima možete učestvovati i Vi tako što ćete poslati Vaša pitanja na fb stranici ili na instagramu.
Šta čini nemački jezik važnim za tebe?
Iako živim u jednom od većih nemačkih gradova, gde je engleski sveprisutan, pa čak i u reklamama, u govoru mladih, a i zbog velikog prisustva stranaca u mnogim situacijama je neizbežno pričati engleski, ipak mislim da je nemački taj koji čoveku daje značajno bolji položaj u svakoj situaciji. Najviše se to oseti u bilo kom susretu sa nemačkom birokratijom (a taj susret je nažalost neizbežan, i uglavnom ne samo jednom). U tim situacijama je dostupnost informacija poprilično ograničena na drugim jezicima, a vrlo često se i komunikacija sa službenicima svodi na šture odgovore pa čak i izbegavanje da se na drugim jezicima daju odredjene informacije i objašnjenja.
Ovo je donekle i razumljivo, jer je i u Srbiji nezamislivo da neko ko radi u službi za izadavanje vozačkih dozvola recimo, priča perfektno engleski, i da samouvereno i bez straha da će zbog njegovog lošeg prevoda klijent na kraju i da pokrene tužbu jer su mu date pogrešne informacije.
Pored toga, kada se za boravišnu dozvolu pojavite i pričate nemački vrlo je verovatno da ćete i manje da platite jer neće tražiti dodatne sertifikate o položenim nivoima nemačkog (pored oduševljenja na njihovim licima kada vide da je neki stranac savladao nemački do te mere da barata pravnim terminima koji se u svakodnevnom govoru retko ili nikad ne sreću). A tu su naravno i ugovori. Za stan, za posao, za dodatno osiguranje, za vodu, struju, internet, razne saglasnosti pri poseti bilo kog sportskog objekta, i sigurno još desetak drugih dokumenata koji se samo stvore u sandučetu. A ima ih toliko mnogo da bi svaki davao kolegama Nemcima da mi prevode.
Da li možeš da se setiš kada je bio tvoj prvi čas nemačkog i da li možeš da podeliš utiske?
Sećam se da je protekao u upoznavanju, kako sa drugim učenicima tako i sa osnovama nemačkog, iako je to bio ubrzani kurs i svakog dana smo radili 4 školska časa, bilo je toliko zanimljivih i korisnih detalja koje je Miladin objašnjavao i nesebično delio sa nama, i igrica koje su nam pomagala da se što lakše opustimo i što brže srodimo sa jezikom, da nisam ni osetio kako je vreme prošlo. Iako sam pre toga proveo pola godine u Nemačkoj, za mene je to bio prvi put da ozbiljno pristupam materiji i svaka stvar, ma koliko poznata mi je delovala novo. Mnogih stvari koje sam ranije čuo u Nemačkoj sam tokom kasnijih časova mogao da se setim i da ih prepoznam koje su tada dobile dubinu i puni značaj.
Koju frazu najviše koristiš kada govoriš nemački?
Uvek volim da u razgovoru sa Nemcima spomenem sasvim neočekivano moju omiljenu dugu reč Rindfleischetikettierungs-
überwachungsaufgaben-
übertragungsgesetz.
Oduševljenje koje pri tom nastane je stvarno neprocenljivo. Vrlo često se i oni pomuče da je ponove. Ovo je posebno zabavno kad neko ne priča nemački često i mnogo kao ja, pa ljudi i ne očekuju da zna nešto mnogo da kaže. Ipak, nemački ne koristim previše u svakodnevnom životu (tj. na poslu), pa i nemam prilike da mnogo toga kažem. Ali kad mi se ukaže prilika u svakom slušaju su to “Besser spät als nie“, i “Das Leben ist kein Ponyhof“.
Otišao si posle nivoa A1 u Hamburg, kako je bilo prvih par meseci?
Za razliku od mog prvog dolaska u Nemačku, pre nego što sam završio A1 (ja sam izmedju prakse koju sam radio, i pravog posla koji je došao malo kasnije, proveo dva meseca u Srbiji, tokom kojih sam pohađao ubrzani kurs nemačkog) nakon što sam drugi put došao nisam više imao strah od beskrajno dugih reči, a takođe sam odmah na aerodromu i metrou mogao da se snađem sa nemačkim natpisima za ulaz, izlaz (jer u nemačkom ova dva termina u zavisnosti na način i sredstvo kretanja mogu da imaju mnogo zanimljivih ali i različitih oblika).
Moram da kažem da ma koliko je A1 bio nizak nivo, pružio mi je mnogo više slobode i svakodnevnom životu i komunikaciji, i poslužio kao vrlo stabilna osnova da dalje prvo samostalno a onda i u nemačkoj školi jezika u Hamburgu nastavim da učim.
Sa kakvim si se problemima suočavao i šta ti je palo najteže?
Taman kad misliš da si naučio neku reč čuješ je sa nekim prefiksom koji joj totalno promeni značenje. Onda naučih i tu reč. Onda naiđeš na još jedan novi prefiks i tako redom. Fascinantno je koliko različitih reči može da se formira od samo jedne osnove i beskrajno mnogo prefiksa. Duge reči su prestale da mi budu problem vrlo brzo, i rado sam ih prihvatio i shvatio da mogu i sam da ih sklapam, i u glavnom funkcionišu. Sa druge strane duge rečenice sa odvojivim glagolima znaju nekad da zbune i zamore. Moram da kažem da i dan danas što se izgovora tiče nisam uvek u stanju da proizvedem ono R koje se ovde na severu priča, a slično je recimo u francuskom ali grublje. A isto važi i za dugo E, kao i za O i U koje Nemci skroz drugačije doživljavaju nego mi u Srbiji.
Kada bi iznenada imao slobodno popodne šta bi radio?
Mislim da bih ga rado proveo u krevetu, ili u nekom parku, pored reke, ili kanala, ali generalno u odmoru. Mislim da je odmor i san ono što mi najviše fali a na šta mnogi ljudi pa eto i ja ne obraćaju mnogo pažnje jer su preokupirani poslom i svakodnevnom rutinom.
Da ti narednog vikenda dolaze prijatelji gde bi ih vodio?
Prva stanica (inače za goste koji prvi put dolaze u Hamburg zaista i imam plan aktivnosti i mesta koja moraju da se posete) bi bila prodavnica Franzbrötchena u glavnoj železničkoj stanici – jer nakon što sam isprobao većinu pekara u Hamburgu mogu sa sigurnošću da kazem da su tamo najukusniji (a tako sam se i ugojio). Nakon toga bismo prošetali glavnom šetačkom ulicom (Spitalerstraße) od glavne železničke stanice do gradske većnice odakle počinje malo i veliko gradsko jezero (Binnen- i Außenalster). Ceo ovaj potez ispunjen je predivnom arhitekturom od koje vrlo često zaboli vrat tokom razgledanja.
Nakon obilaska kultnog šetališta Junfernstieg oko Binnenalster stiže se do mosta (Lombardsbrücke) koji odvaja dva jezera. Tu treba zastati i uživati u pogledu koji se pruža na Binnenalster uokviren niskim zgradama sa zelenim krovovima, istih visina i svedenih ali otmenih formi, i Außenalstera koji je suncanih dana prepun belih jedrenjaka. Nakon opuštajuće kafe u restoranu koji se nalazi na sredini Jungfernstiega, uz pogled na mirnu vodu, sledila bi poseta ka luci, a tamo su i brodovi (koji su deo javnog gradskog saobraćaja) kojima se put nastavlja dalje niz Elbu. Tu se sa desne strane pruža predivna panorama grada (Riblja pijaca – Fischmarkt, Aukciona hala, Dockland, Altona, Blanekenese) a sa leve brod ide tik uz ogromne brodove za transport kontejnera i dizalice koje ih danonoćno istovaruju.
Neizbežna je i poseta stovaršnom gradu (Speicherstadt), koji čine blokovi i blokovi zgrada sa dekorativnom crvenom fasadnom ciglicom korišćeni za magacine i izgrađeni na kanalima. Ovaj ceo kvart je danas pod zaštitom UNESCOa što je i razumljivo kada se poseti i vidi njegova lepota.
Nabrojao bih još nekoliko stvari kao sto su novi luksuzni deo grada, napravljen na isušenom delu Elbe – Hafen City, kao i nepregledni gradski park sa planetarijumom i svojim jezirima i šumom (Stadtpark), zgrada Filharmonije (Elbphilharmonie) sa najdužim pokretnim stepenicama u Evropi i pogledom na luku i grad koji oduzima dah, bezbroj kanala i malih mostova, i muzeja (uključujući i muzej minijatura i maketa vozova, muzeje-brodove i podmornice) tunel ispod Elbe, razne istorijske ulice i zgrade, zvonike crkava odakle se opet pruža pogled na ceo grad, i lista bi mogla da bude beskrajna.
Meni je za ovih 6 godina života uvek falio dan više da obiđem sve što sam želeo, a verujem da ima još mnogo stvari koje tek treba otkriti.
Šta je najbolje što si probao u Hamburgu?
Pretpostavljam da misliš na hranu 🙂 Hamburg na žalost nema svoju lokalnu kuhinju kojom bi mogao da se pohvali (barem po meni, a i većini gostiju koje sam imao iz Srbije), sve je to jedna mešavina raznih stranih kuhinja, gde dominiraju azijska, turska i indijska hrana. Nekoliko autentičnih Hamburških specijaliteta ne mogu da kažem da su previše oduševile (kao što je npr. Labskaus), ali Franzbrötchen jeste (za one koji ne znaju, to je nešto nalik kifli ili kroasanu, koji je pritisnut odozgo i ima cimet u sebi).
Sa druge strane Hamburg kao luka u koju stiže roba iz celog sveta ima dugu tradiciju prženja kafe. Ima mnogo malih pržionica kafe, neke su autentične još iz vremena kad je Speicherstadt bio u originalnoj upotrebi i svakako ih treba posetiti. Moja omiljena je Kaffeemuseum Burg.
Kakva su tvoja iskustva vezana za Nemce na poslu, da li su tačni?
Osim šefova, nisam imao mnogo dodira sa Nemcima na poslu, jer radim u firmi gde većina radnika nije iz Nemačke. Ona slika koju sam imao o Nemcima pre dolaska, mislim da se malo promenila nakon nekog vremena. Pre svega su i oni samo ljudi koji greše, ponekad se napiju pa kasne na posao sledećeg dana, a i odnos prema drugim kolegam nije previše strog.
Ne mogu da kažem da su Nemci vredni, tačni, precizni i organizovani kao individue, koliko im je sve to omogućio sistem koji funkcionise kako treba.
Ovo se najbolje vidi kada se u nekom delu Hamburga u nekom gradilištu naiđe na zaostalu bombu iz rata, pa se značajni deo gradskog prevoza poremeti. Tek tada, u haosu, vidi se da se oni koji su došli iz neke haotičnije sredine od Nemačke (a tu mislim i na sebe) mnogo lakše i brže snađu – dok Nemac čeka da neko dođe i istakne pisano objašnjenje šta se desilo i kako dalje.
Da možeš da vratiš vreme šta bi uradio drugačije?
Voleo bih da sam spremniji došao u Nemačku barem što se tiče jezika. Ne mogu da kažem da ovde nema dobrih škola i dobrih profesora, ali mislim da je ipak mnogo lepše i lakše kad se to radi u Srbiji (a i finansijski je prijatnije).
I za sam kraj, da li si se navikao na oblake 🙂
Što se vremena tiče ove godine smo imali da tako kažem poprilično dugo leto, brojano u nedeljama čak 6. Ipak posle nekog vremena čovek se navikne na sve, pa i na oblake, pogotovu kad nađe prvu obuću i odeću, jer kako kaže jedna norveška poslovica “Ne postoji loše vreme samo loša odeća“.
Miloše, hvala ti na sjajnom razgovoru i na vremenu koje si uspeo da izdvojiš za nas i podeliš tvoju Nemačku. U budućnosti želim ti još puno zabave i uspeha u daljem radu
