Govorim tečno nemački. 

Medjutim nisam rodjen tamo i moja majka nije Nemica. 

Zašto onda i ti ne govoriš tako nemački?

Da li to onda znači da sam ja bolji u učenju jezika od tebe? 

Naprotiv!

Ako si živ, naučio si najmanje jedan jezik. Ko kaže da to ne možeš ponoviti?

Ti?

Ti si jedini koji stojiš sam sebi na putu da tečno govoriš bilo koji strani jezik, pa i nemački.

Ništa posebno

Sve što radim je uglavnom isto što i ti. Jedem, pijem, radim. 

Međutim, kada završimo sa banalnim stvarima, počinju nijanse.

Kao prvo, učim nemački više od 20 godina. Proveo sam hiljade sati učeći nemački. Koliko si ti najduže učio nemački u satima ne u godinama? Pedeset, sto? Nije to ništa posebno, seo sam i nastavio sam to da radim iz godine u godinu. Na kraju mi se i dopalo. 

Šta uglavnom većina uradi? Odustane posle nekoliko meseci. 

Zašto?

Zato što su možda videli neki neosnovani video na YouTubeu na kojem neki guru objašnjava kako je naučio nemački za par meseci.

Ili su možda bili umorni nakon napornog dana na poslu i preskočili čas. Ista stvar se dogodila nekoliko puta i to je bilo dovoljno. Nekoliko meseci kasnije, shvataju da već neko vreme nisu dotakli jezik ali da je njihov život u redu i da je u stvari i bolje što je tako.

Nikada se tome ne vraćaju. Ili barem jako retko.

Imao sam i ja puno takvih oscilacija. Bio sam lenj. Preskakao sam dane, pravio pauzu. Ali pogadjaj? Uvek sam se na kraju vraćao učenju nemačkog. 

Odavno sam prestao da se opterećujem da zvučim kao Nemac i da budem tečan. Od tog trenutka bio sam sve bolji i bolji.

Izgovori

Mnogi kažu da kao odrasla osoba nemamo nikakvu potrebu da naučimo nešto novo. I to može biti donekle tačno. 

Većina ljudi živi svoj život ne pokušavajući nešto da nauči. Takvi ljudi ostaju u zoni komfora i suprotstavljaju se promenama.

Trenutak kada se javi potreba da nešto naučimo je trenutak kada prepoznamo da želimo nešto da promenimo. Na primer da postanemo bolji. Da dobijemo stipendiju, bolju poziciju na poslu i sl.

Bilo koju veštinu vredi naučiti ako je stvarno želimo.

Ako ovo čitaš, to znači da si odlučio da razmotriš nemački jezik kao sredstvo za poboljšanjem svog života.

Na tome ti želim čestitati.

A sada, reci mi, kakav je osećaj odustajanja? Pretpostavljam da nisi bio ponosan na sebe. 

Tako sam se i ja osećao kad sam odustao od doktorskih. Pogodi što sam tada učinio? Počeo sam pronalaziti izgovore.

“Moram se usredsrediti na posao. Nemam vremena.  Šta će mi to u životu. Trenutno sam prezauzet. Imam malo dete.” 

Ovo je samo mali deo izgovora koje sam pronašao. Iako je to sve delimično tačno, osećaj je gorak. 

Izgovori su dobro odradili svoj posao: učinili su da se osećam bolje zbog odustajanja.

To je sve za šta su izgovori dobri.

Osećamo se bolje. 

Ne moramo biti savršeni

Da me ne shvatite pogrešno. Ne želim reći da ne treba odustati od učenja – u našem primeru od učenja nemačkog jezika. Ponekad je i dobro odustati.

U redu je odustati ili barem uzeti pauzu. 

Ja lično ne bih potpuno odustao od učenja jezika, kao što nisam potpuno odustao ni od doktorskih, jer mi to znači. Ali ako se ne pronalaziš u tome i ne vidiš svrhu i cilj bolje je odustati i ne mučiti se. 

Možeš se baviti neko vreme jezikom i odustati. Možeš krenuti silovito par meseci i prestati.

Sve su to faze i sve je u redu. 

Samo ne treba misliti da oni koji nisu odustali su nešto posebno. Oni su samo malo tvrdoglaviji i da, ovo je sada bitno, počeli su mnogo pre tebe i nikada nisu prestali.

Seti se sledeći put kada kažeš nekom wow kako dobro pričaš da je on samo uložio puno truda da dosegne taj nivo.  Svaka čast, to se može smatrati uspehom.

Ali u principu oni su baš isti kao i ti.